DVE ŽENE SE PRISEĆAJU SVOJIH VOLJENIH KOJE SU MARTA 1999. IZGUBILE U VELIKOJ KRUŠI I MALOJ KRUŠI.
Gazdinstvo Ajše Šehu (Ajshe Shehu) sastavljeno je od dve kuće u Maloj Kruši. Sa svojom porodicom živi u jednoj od njih; Vlada je počela da gradi drugu, ali je i dalje nedovršena i nenastanjiva. To je primer nemara kosovskih institucija prema porodicama osobama koje su nestale u ratu 1999.
Sedamdesetjednogodišnja Ajša svesrdno me je primila u svoju kuću, ali kada sam je zamolila da popričamo o njenom nestalom suprugu, nestalim sinovima i borbi dugoj 21 godinu da se pronađu njihova tela, ona je odsečno izgovorila Ne!, dodajući: “Umorna sam.” Međutim, naposletku je pristala da govori o tome.
Ajša i ja otišle smo u Veliku Krušu da popijemo kafu sa šezdesetčetvorogodišnjom Ferdijom Hoti (Ferdije Hoti) koja nas je dočekala u svom malom i pažljivo uređenom dvorištu. U njenim očima je sakrivena bol; dok je laganim pokretima nameštala maramu, rekla mi je: “Naši životi više nemaju smisla! Sve što je ostalo je spoljašnji oblik.”
Dvorišta ovih žena nekada su vrvela od dece, igara i radosti, ali ove žene sada izgledaju izmučeno, više zbog patnje nego zbog godina — deleći nepodnošljivu sudbinu ispunjenu tišinom, prazninom i odsustvom njihovih voljenih koji su nestali u martu 1999.
Dvadeset i petog marta, dan nakon što je bombardovanje NATO protiv Jugoslavije započeto na Kosovu, sela Velika Kruša i Mala Kruša bila su opkoljena srpskim specijalnim snagama. Narednog dana, više od 300 osoba iz oba sela, uglavnom muškaraca i starijih dečaka, postrojeno je i pobijeno. Ostaci nekih žrtava bačeni su u reku Drim, dok se potraga za njima pretvorila u noćnu moru preživelih članova porodica.
Pročitajte ceo članak ovde.
